#41
Post
by Serbian boy » 19 Jun 2005, 22:25
Serbian Volunteer Corps was part of Waffen-SS you can see this in original german microfilms...
Here is the text from Siegrunen magazin in Serbian languages:
29. Avgusta 1941. godine, nekoliko meseci posle osvajanja Jugoslavije, nemaèki vojni komandant za Srbiju je odobrio formiranje civilne administracije pod rukovodstvom generala Milana Nedica. Shvatajuci da ce ova nova vlada trebati sredstva za ocuvanje reda i zakona, kao i za borbu protiv komunisticki vodjene pobune koja je vec izbila u zemlji, Nemci su 15. septembra 1941. godine dali dozvolu za formiranje Srpskog pomocnog dobrovoljackog korpusa snage pet bataljona. Ove snage su bile pod naredbom ministra predsednika Nediæa i pod komandom pukovnika KOSTE M. MUŠICKOG. Formaciji je odmah pristupilo mnogo dobrovoljaca iz paramilitarne cetnike organizacije i pro-nemacke organizacije ZBOR Dimitrija Ljotiæa (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, u: Gutachten des Institus für Zeitgeschichte, Vol. II Stuttgard: Anstalt Verlag. 1966, str 302).
Ljotic, koji je bio dalji roðak Milana Nedica, bio je zelot i ideolog koji je osnovao pokret Zbor, koji je posle znacajnog porasta popularnosti bio pod progonom predratne liberalne jugoslovenske vlade. ZBOR je bio srpski nacionalisticki pokret obmove, komletno nezavistan u svom karakteru, i imao je religioznu osnovu. Ljotic i njegovi sledbenici su verovali u ocuvanje starih vrednosti i smatrali su ateizam, materijalizam i liberalizam odgovornim za tadašnja stradanja srpskog naroda. To su bila uverenja koja su ga povela u borbu protiv Titovih Partizana. Ljotica su njegovi sledbenici duboko poštovali, ali nije bio popularan van svog pokreta zbog njegove nepomirljive nefleksibilnosti koja se ticala njegovih ubedjenja. Dimitrije Ljotiæ je na kraju postao inspektor i glavni politièki oficir dobrovoljaèkih snaga (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sud-Ost 1940-45” Gottingen: Musterschmidt-Verlag, 1956, str. 154)
Komandant korpusa je na mnogo nacina pre bio politicar nego vojnik. Pukovnik kasnije general-major, Mušicki je bio oficir austro-ugarske armije i adjutant kraljice Marije Karadjordjevic i prijatelj Nemaca. On je bio covek smiren i bezgrešnog karaktera, skoro odvojene naravi. Pored njega je bio kao nacelnik štaba i potpukovnik TATALOVIC, takodje bivši oficir austro-ugarske vojske. Sastav snaga je bio dobar; sastojao se od studenata i na poèetku takodje od seljackih sinova. Mnogi od njih su bili Srbijanci, ali takodje mnogi su bili pravoslavne vere koji su bili proterani iz Hrvatske zbog svojih pro-srpskih i prema tome anti-hrvatskih ubedjenja. Korpus je dosledno dobro ocenjivan od strane raznih Nemackih komandanata pod cijom je komandom bio. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht 4 toma. Frankfurt: Bernard und Graefe Verlag, 1961-69. Vol. IV, str. 728-29)
Snage Mušickog su same sebe smatrale za Srpski Dobrovoljaèki Korpus (S.D.K.), ali Nemci su ih oslovljavali samo kao Srpski Dobrovoljacki Odred (gore pomenuto str. 728-29). Ljudstvo je nosilo zeleno-maslinastu uniformu ili, u slucaju oficira, uniformu bivših jugoslovenskih oružanih snaga, sa krstom Sv. Ðorða na desnoj strani grudi (Militarbefehlshaber Serbien, ABT Ia Nr. 23/43 geh, 27.08.1943, u nacionalnoj arhivi i službi dosijea; kolekcija zaplenjene neprijateljske dokumentacije; mikrokopija T-313). Rang ili oznake cinova su iz prakticnih razloga preuzete od stare kraljevske jugoslovenske vojske. Oružje je bilo mešovito; osim nemackog oružja kojim su bili naoružani, korišæene su i strane puške i mitraljezi – naroèito oni koji su bili ratni plen od poražene jugoslovenske vojske. Takodje su razlicitoj meri korišceni i minobacaci i laka artiljerija. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht, str. 728-29)
Do 15. februara 1942. godine Korpus je dostigao snagu od 172 oficira i 3 513 vojnika, što je bilo veoma blizu planirane velièine od pet bataljona (NASD T-501, rolna 248, okvir 864). Tim bi sastavne jedinice brojcano ojacale, one bi bile odmah slane u anti-partizanske operacije protiv Titovih snaga u centralnoj i severnoj Srbiji. 1942. partizani su pretrpeli veoma mnogo poraza pa je Tito izveo takticko povlacenje na sever Bosne. Tokom 1942. godine nemacke okupacione trupe i razlicite teritorijalne formacije u Srbiji, medju kojima su bile i dobrovoljacke snage, bile su angažovane u zaštiti industrijskih resursa i cuvanju komunikacionih linija. Odigralo se još nekoliko znacajnih akcija, ali gubici su bili laki.
Dosledna odanost i predana služba Dobrovoljackih snaga prouzrokovala je da Nemci 01. januara 1943. i formalno priznaju dobrovoljce kao i da im službeno promene naziv u SERBISCHE FREIWILLIGEN-KORPS (Srpske Dobrovoljacke Snage). Ovo formalno priznanje ih je dovelo pod cvrstu nemacku kontrolu i svaki od SDK bataljona je bio potcinjen bataljonskoj pripadnosti jednoj od nemackih divizija u Srbiji zbog takticke uposlenosti kao i zbog snabdevanja i disciplinskih stvari (Kommandierender General und Befehlshaber in Serbien, Ia Nr. 10/43, 4.1.1943. u NASD T-501, rolna 248, okvir 001124)
Partizani su u medjuvremenu narasli u armiju znacajne snage i tokom 1943. opet su bili aktivni širom Srbije. Ova obnovljena aktivnost komunista je zabrinula odgovorne nemacke komandante, pošto su okupacione snage smanjene tokom mirnih meseci 1942. godine. Milan Nediæ je takoðe bio svestan ovog problema i zato je odluèio da poseti Adolfa Hitlera u Obersalzbergu u nadi da ce pronaci rešenje. Njihov susret se odigrao 15. septembra 1943. i Nediæu je uspelo da dobije Firerovu saglasnost za pojacanje SDK sa još pet dodatnih bataljona, dok je još pet trebalo da bude formirano kada okolnosti to dozvole (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, 1966 str. 307). Ove mere su sprovedene, i do 20. oktobra 1943. svaki od pet bataljona je postao puk snage dva bataljona. Ovako priznanje je bilo zasnovano na tome da je SDK “pokazao primerno ponašanje u borbi protiv komunistièkih partizana” (Militarbefehlshaber Sudost, ABT. Ia/Nr. 1105/43 geh., 20.10.1943 u: NASD T-501, rolna 253, okvir 000586-87). Obuka za pet novih bataljona se obavila u dodeljenim garnizonima: SDK 1. puk u Valjevu, 2. puk u Kragujevcu, 3. puk u Šapcu, 4. puk u Smederevu, 5. puk u Kruševcu, dok je dobrovoljaèki Štab ostao u Beogradu.
SDK je tukao partizane sa velikom hrabrošcu tokom proleca i leta 1941. godine, ucestvujuci u brojnim velikim operacijama pored još brojnih Nemaca i bugarskih snaga. 21. avgusta 1944. tih pet pukova SDK je naraslo u snagu od 9 886 oficira i vojnika (Militarbefehlshaber Sudost, Ia Nr. 5737/44 geh. 21.08.1944 u NASD T-311, rolna 194, okvir 000974), i od svog osnivanja pa do septembra 1944. pretrpeli su gubitke od 700 poginulih i 1800 ranjenih u borbi (NASD T-311, rolna 194, okvir 000444-45). Ali tada je nemacki front na Balkanu poceo da kolapsira. Rumunija je promenila stranu 23. avgusta 1944, a Bugarska ju je sledila dve nedelje kasnije. Crvena Armija je prešla preko ove dve zemlje i uskoro je pocela da preti istocnim granicama Jugoslavije. Nemci nisu imali drugog izbora nego da narede trenutno povlacenje svih snaga iz Grcke i Srbije, u nadi da ce uspostaviti stabilan front duž reka Drine i Save u tadašnjoj jugoistocnoj Hrvatskoj.
Cim su se Crvena Armija i Titove partizanske snage pocele približavati Beogradu tokom ranog Oktobra, general-major Kosta Mušicki je naredio da se formira takticka borbena grupa ciji je zadatak bio da se drži otvorenom linija povlaèenja izmedju Beograda i Sremske Mitrovice. Velika borba se razvila u ovom kraju u nekoliko narednih nedelja, i obe strane su podnele teške gubitke. Žrtve koje je podneo SDK nisu bile uzaludne, pošto je vecini nemaèkih snaga iz beogradskog okruženja uspelo da se povuce ka severu (Armee gruppe Felber – Mil. Befh. sudost – Ia Nr. 7399/44 geh. 7.10.1944. u: NASD T-501, rolna 257, okvir 000188)
Teške borbe pocetkom oktobra na severu i zapadno od Beograda skupo su koštale SDK. Do 14. Oktobra preostalo je svega 4 000 ljudi u linijskim bataljonima i general-potpukovnik Winter, operativni oficir glavnokomandujuæeg za jugoistok (OB Sudost), zatražio je od OKW u Berlinu da prebaci ostatke dobrovoljaca van borbene zone radi regrupisanja za dalju uposlenost. General Winter je imao visoko mišljenje o SDK i nije želeo da ih vidi potpuno uništene pre nego što bi mogli da povrate snagu (NASD T-311, rolna 194, okvir 000444-45). Plan za prebacivanje je bio odobren i SDK je zapoèeo sa prebacivanjem u Austriju, u okolinu Graca.
U medjuvremenu velike promene su se odigrale u Berlinu gde koje su imale uticaja na mnoge strane dobrovoljce koji su se borili sa nemackim snagama. To je bila ponovna podela službe po etnickim grupama, i srpski dobrovoljci su se sada našli pod komandom Waffen-SS. Naredjenje za ovaj transfer je datirano 9. novembra 1944, ali formalno nije bilo sprovedeno sve do 27. novembra 1944. U to vreme SDK se sastojao od štaba Korpusa, pet pukova od kojih je svaki bio sastavljen od tri bataljona, signalne cete, planinske jedinice za snabdevanje i odeljenja za vezu sa Nemcima – bar je takav sastav bio na papiru (OKH, Genstoh/org. abt. Nr. II/47133/44 g.Kdos.,27.11.1944 u: NASD T-78, rolna 432, okvir 6404254; Klietmann K-G: “Die Waffen-SS: Eine Dokumentation” Osnabruck: Verlag “Der Freiwillige”, 1965 str. 383-384).
Važno je naznaciti da je u to vreme odnos SDK sa Waffen SS bio cisto službeni, ali nikada organizaciono. Dobrovoljacke trupe nikada nisu nosile uniformu Waffen- SS, i pod sumnjom je da li je njihov odnos ikada bio iznad proste razmene ogranicene kolicine dokumenata. Situacija sa SDK je bila sasvim ista sa XV kozackim konjickim korpusom, koji je u otprilike isto vreme takoðe preuzet u Waffen-SS (Verheye, Pierre C.T., pismo autoru datirano 18. septembra 1980. godine).
Tokom pokreta na sever SDK je zadesila tragedija koja je osakatila mogucnost vodjstva jedinice u nadolazeæim mesecima. Izmedju 30. i 40. oficira SDK je uhvaceno u Zagrebu od hrvatskih ustaša i likvidirano. Ustaše su ih smatrale za opasne neprijatelje hrvatske države i ovo je bio ustaški odgovor na nemacku grešku da od njih dobiju dozvolu za prelazak ovih Srba preko njihove teritorije. Svaki Srbin koji je podržavao pan-slovenski koncept “Velike Srbije”, kao što su Ljotic i njegovi sledbenici bio je po definiciji neprijatelj Nezavisne države Hrvatske.
(Tomaševiæ Jozo, “The Chetniks”, Stanford, Stanford University Press, 1975. str 445).
Na putu do okoline Graca planovi su se izmenili i SDK je umesto toga bio poslat u nemacku bazu u Slovenj Gradecu, u Sloveniji blizu austrijske granice. Ovde se jedinica pregrupisala i dobila naredjenja da produži ka Istri, gde je dodeljena anti-partizanskim i sigurnosnim snagama nemackog HSSuPF Trst, SS grupenführer v. generalleutnant der Polizei Odilo Globocniku, sa zadatkom da pomogne u cuvanju železnicke pruge na trasi Logatec-Postojna-Pivka-Rijeka. Prvi puk je bio stacioniran u okolini Postojne, drugi puk u Pivki, treæi puk u Muèici, èetvrti puk u Ilirskoj Bistrici i peti puk u Premu. Tokom logorovanja u tom periodu, SDK je pored svojih 3 000 preživelih i sposobnih boraca bio ojacan sa nešto oslobodjenih srpskih ratnih zarobljenika, cetnicima i clanovima Srpske državne straže koji su bili evakuisani u Istru. Ovi novi dodaci su podigli snagu jedinice na otprilike 8 000 vojnika (Petelin Stanko “Osvoboditev slovenskega Primorja” Nova gorica, 1966, str.25-43).
Istra ili još tacnije Jadransko priobalje na severu i istocno od Trsta, bila je dom
10 000 Partizana koji su pripadali Titovom 9. korpusu. Ovi Partizani su Nemcima bili stalan problem zbog teškog pošumljenog i planinskog podrucja što je komunistima pružalo odlicnu zaštitu i sprecavalo da pokušaji njihovog uništenja budu uspešni krajem 1944. godine. Ovaj 9. partizanski korpus je uspostavio svoje jako sedište na severoistoku od Gorice i tako stalno ometao putni i železnièki saobracaj u kraju, zbog cega su Nemci bili prinuðeni da uspostave komandu korpusa u Gorici pod komandom generala planinskih jedinica Kveblerom (LXXXXVII. Armeskorps z.b.V.) i da dovedu kao pojacanje brojne nove jedinice kao što su 188. rezervna planinska divizija i 237. pešadijska divizija (Schmidt-Richberg, Erich “Der Endkamp auf dem Balkan” Heidelberg: Scharnhorst Buchkameradeschaft, 1955. str 116-117)
Jednom kada je pojacanje stiglo, operacije protiv 9. partizanskog korpusa su brzo otpocele – u skoro svima od njih ucešca je uzeo SDK. Od 19. Decembra pa do kraja meseca, veliko okruživanje i operacija cišcenja je bila pokrenuta iz garnizonskih gradova Gorice, Idrije, Postojne i Snežane sa ciljem eliminisanja partizanskog uporišta u Trnovskim planinama. Ucestvovalo je skoro 5 000 ljudi, ukljuèujuci i 500 od SDK 1. puka iz Postojne, 10. SS Policai Regimente, italijanske R.S.I. trupe i Slovenske domobrane (slovenaca milicija koja se borila na nemackoj strani. Kao što je to cesto bi slucaj trupe iz obrucasu bile isuviše raširene i partizani su uspeli da se povuku kroz linije i pobegnu (Petelin Stanko, Osvoboditev slovenskega Primorja” str 80-83)
Sledec kampanja organizovana protiv 9. partizanskog korpusa u kojoj je ucetvovao SDK odigrala se tokom prvih nekoliko dana marta 1945 i njena šifra je bila “Ruebzahl”. Dve borbene grupe su bile formirane za udar protiv partizanskih koncentracija blizu grada Lokve. Prva grupa se zvala ZUSCHNEID i sastojala se od tri SS policijska bataljona, elemenata 1. slovenaèkog domobranskog jurišnog puka, dva bataljona SDK i jednog kavkaskog bataljona, sa ukupnom snagom od
5 000 ljudi. Druga grupa KOSTERMANN, sastojala se od dva bataljona nemace 730. pešadijske regimente (710. pešadijska divizija), policijske èete i nešto inženjeraca, sa ukupnom snagom od 2 500 ljudi. Napadne snage su gurale napred sa južnog i zapadnog pravca i ovog puta operacija je bila uspešna. Partizani su pretrpeli umerene gubitke i njihova koncentracija je bila slomljena i rasturena ka severoistoku (vidi gore str 94-97).
Ali kada su Partizani bili razbijeni, oni nisu ostajali rastureni, pa su Nemci bili prisiljeni da izvedu dodatnu operaciju izmedj19. marta i 7. aprila 1945. što se pokazalo kao konaèna operacija protiv Titovog 9. korpusa. Ctiri borbene grupe su bile organizovane duž granice podruèja koje su sada zauzimali partizani, sa zadatkom da uvuku 9. korpus u borbu tako što cebukvalno da napreduju svi zajedno prema centru i tako da smanje velièinu podruèja pod njihovom kontrolom. Ovo je bio standardni nemaèki metod cisenja partizanski-inficiranih podruca i ova taktika se nikada znaèajnije nije menjala tokom rata. Na Zapadu uzduž linije Idrija-Reka-Grahovo-Podbrdo, borbena grupa “BLANK” se sastojala od glavnih elemenata 10. i 15. SS Polizei Regimente, II/1 SDK puka, II/4 SDK puka, 21. SS policijska èeta, SS policijska èeta “SCHMIDT” i artiljerijske baterije LXXXXVII armijskog korpusa. Ovim snagama su se 4. aprila pridružili 2. i 3. SDK pukovi kao i 500 ljudi iz èetnièkog 502. lièkog korpusa. Druga borbena grupa, pod komandom policijskog majora Dr. Dippelhofera, sastojala se od ljubljanske SS NCO škole, slovenaèkih domobrana, èetnika i 1 200 ljudi iz ruske ROA jedinice. Ova grupa je upotrebljena na jugoistoku duž linije Idrija-Škofja Loka. Severna jurišna grupa, sa 4 500 ljudi koji su pripadali 13., 17., i 28. SS Polizei Regimenti, bila je formirana uzduž puta izmeðu Podbrda i Škofje Loke, dok su specijalne jurišne snage iz 14. Ukrajinske SS divizije bile koncentrisane uzduž severnoistoène granice oblasti.
Ovaj kraj je okružen planinama, gusto pošumljen i tokom Marta još uvek pod dubokim snegom. Kada su sišle sa puteva koji su okruživali ovo podruèje, napadaèke snage su se suoèile sa ekstremno teškim terenom koji je ogranièavao njihovo napredovanje na nekoliko kilometara dnevno, ogranièavajuæi kontakt sa susednim jedinicama, i u mnogome spreèavajuæi doturanje svežih zaliha i teškog naoružanja. Veoma brzo su se u liniji napredovanja stvorile pukotine, kroz koje je glavna snaga 9. partizanskog korpusa uspela da pobegne. I pored toga što je voðeno nekoliko manjih okršaja, i gubitaka koje su pretrpele obe strane, opšti rezultat operacije je bio razoèaravajuæi. (vidi gore, str. 112-170).
27. marta 1945. godine, general Damjanoviæ je zamenio generala Mušickog na mestu komandanta Srpskog dobrovoljaèkog korpusa i tada je SDK postao komponenta Jugoslovenske vojske u otadžbini Draže Mihailoviæa (što je bilo formalno ime èetnièkih snaga), i pored toga što je Korpus još uvek bio sastavni deo HSSuPF Trst pod komandom SS Gruppenführera Globocnika (Tomaševiæ Jozo “The Chetniks” 1975. str 449). Da li su ove promene uticale na odnos SDK sa Waffen SS je nepoznato, ali sumnjivo je da je tako bilo. Ubrzo posle toga, Hermann Neubacher, Hitlerov specijalni politièki predstavnik za Balkan, posetio je Dimitrija Ljotiæa u Trstu da bi raspravio sa njime o Nemaèkim strahovima o tome šta æe se desiti kada SDK i èetnièke snage u Istri doðu u kontakt sa britanskim i amerièkim jedinicama koje su se oèekivale da krenu u tom pravcu iz Italije. Ljotiæ je uverio Neubachera u odanost SDK i da njegovi ljudi smatraju da bi bilo neèasno da èak razmatraju moguænost podizanja njihovog oružja protiv Wehrmachta, pošto su Nemci bili ti koji su ih snabdeli tim naoružanjem (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sudost 1940-1945”. Gottingen, Musterschmidt-Verlag, 1956. str 192).
U medjuvremenu, Titova 4. armija je napredovala severno duž obalskog puta od Novog iz Hrvatske, vršeæi veliku pretnju Istri i Trstu. Zbog toga je komanda nemaèke armije grupe E odmah izdala nareðenja svima iz centralne i zapadne Slovenije, t.j. LXXXXVII armijskom korpusu da stvori parametar oko luèkog grada Rijeke u nadi da blokira dalje napredovanje na zapad 4. partizanske armije. Poèetkom aprila 1945. godine 237. pešadijska divizija je brzo prebaèena u tu oblast i za nekoliko dana bile su uspostavljene odbrambene pozicije na oko 20 km istoèno i severno od tog grada.
4. partizanska armija otpoèela je svoj napad na Rijeku oko 20. aprila 1945. sa 13., 19., i 43. partizanskom divizijom. I pored toga što je bila brojèano slabija, nemaèka 237. pešadijska divizija je pružila èvrst otpor i održala je svoje pozicije. General Kuebler je naredio 188. rezervnoj planinskoj diviziji da odmah krene u napad na partizanske koncentracije u blizini aerodroma Grobnik, 15 km severoistoèno od grada. Da bi podržali ovaj napad, 2.,3. i 4. puk SDK su krenuli iz okoline Postojne. Ali ovi pukovi SDK su stigli isuviše kasno i nikad nisu ostvarili kontakt sa nemaèkom 188. planinskom divizijom. Napad na aerodrom je bio neuspešan i tokom 23. aprila generalu Kuebleru je bilo jasno da su njegove snage u opasnosti od potpunog okruženja. Kueblerova procena je bila sasvim ispravna, jer je 22. aprila štab Titove 4. divizije naredio boèni pokret da bi se zaobišla Rijeka. Dok je LXXXXVII korpus i dalje bio pod pritiskom tri partizanske divizije, partizanska 20. divizija je došla iz Ogulina zajedno sa još jednom dodatnom brigadom, tri tenkovska bataljona i dva artiljerijska bataljona. Ove snage su krenule ka severu, zaobišle nemaèke odbrambene položaje, i napredovale ka Trstu preko Ilirske Bistrice sa namerom da se spoje sa 9. partizanskim korpusom koji je napredovao južno ka Trstu (Strugar Vlado “Jugoslavija 1941-1945” Beograd, vojnoizdavaèki zavod, 1969, str 329-330; Erich Schmidt-Richberg “Der Endkampf auf dem Balkan” Heidelberg Scahrnorst Buchkameradenschaft, 1955, str. 132-135; Stanko Petelin “Osvoboditev slovenskega Primorja” Nova Gorica, 1965, str 173-175).
Kako se bitka za Rijeku kretala ka svom neizbežnom završetku 2., 3. i 4. puk SDK su bili poslati u Ljubljanu i prebaèeni pod komandu SS Obergruppenführer Roesnera, HSSuPF za Karintiju, koji je bio naimenovan za komandanta kružnog podruèja armijske grupe E. Roesnerov zadatak je bio da otvori i drži otvorenim putne i železnièke pravce u severnoj Sloveniji kako bi se armijske grupe povukle sa severa Hrvatske ka Austriji. 1. i 5. puk SDK su ostali pod komandom Globocnika, koji je u meðuvremenu prebacio svoj šatb iz Trsta u Udine preko reke Isonzo u Italiji. Znaèi ovaj transfer je podelio SDK u dve grupe: prva grupa je bila u centralnoj Sloveniji pod Roesnerom i kretala se prema austrijskoj granici, dok je druga grupa bila u krajnjem zapadnom delu Slovenije pod komandom Globocnika i kretala se ka Italiji (Schmidt-Richberg Erich “Der Endkampf auf dem Balkan” str. 139-140).
Otprilike u ovo vreme, 22. aprila 1945. godine, Neubacher je poslednji put posetio Ljotiæa. Potpuni kolaps nemaèkih snaga na Balkanu i u Italiji bio je ne samo pitanje Nedelja, veæ ako ne i pitanje dana – zato je Neubacher želeo da zna Ljoticve planove za povlaèenje i predaju SDK. Sledeæeg dana, tokom pomraèine, Ljotiæ je svojim automobilom propao kroz rupu na mostu koja je nastala posle bombardovanja saveznièkih aviona. Tom priliko je polomio vrat i ubrzo umro (Neubacher Hermann “Sonderauftrag Sudost 1940. – 1945.” str.192)
29. aprila 1945. godine, kada su se Titove snage približile tršæanskom podruèju, general Damjanoviæ je izdao nareðenje da 1. i 5. puk preðu u Italiju. Tamo se 5. maja u gradu Palmanova (oko 60 km severozapadno od Trsta) izmeðu 2 400 i
2 800 srpskih dobrovoljaca predalo Britancima. (Tomaševiæ Jozo “The Chetniks”, str 451-452).
Vojnici iz ostala tri puka iskusili su manje naklonjenu sudbinu. Oni su iz okoline Ljubljane prešli u Austriju i predali se Britancima kod Unterbergena na reci Dravi 12. maja 1945. godine 20 dana kasnije, tih 2 418 ljudi je izruèeno Titovim partizanima . Neki od njih su odmah pogubljeni u Koèevskim šumama, dok su ostali zajedno sa 10 000 slovenaèkih domobrana odvedeni u zloglasni logor Sveti Vid, blizu Ljubljane. Zatim posle vremena torture ovi ljudi su streljani.
Grupa koja se predala u Italiji prebaèena je u logor kod Munstera u Nemaèkoj, gde su bili i osloboðeni jula 1947. godine. Ovi ljudi su zatim otišli u razne zemlje širom sveta, ukljuèujuæi i SAD. Generala Mušickog su uhapsili saveznici i vratili u komunistièku Jugoslaviju. Pogubljen je 1946. godine kao rezultat suðenja za neke “ratne zloèine” na kome su izreèene i smrtne presude Draži Mihailoviæu i mnogim drugima (Precla John i S. Guldescu “Operation Slaughterhouse” Dorrance, USA, 1970, str 275).
Napisao N.L. De Zeng IV
Preuzeto iz SIEGRUNEN magazina
Prevod DEAR
).
